Марко Катанић је син Ђорђа и Јелице Катанић. Рођен је 1830. године у Бечњу. Живео је са родитељима, шесторицом браће и једном сестром. Основну школу је похађао у Цветкама, јер тада у Бресници није било школе. Од школске 1842/43. године, прелази у основну школу у Чачку, па ту завршава четири разреда. Отац је желео да Марко буде свештеник. Покушао је да га запосли у рудничком крају, али без успеха. Одлази у Крагујевац где завршава гимназију, потом петогодишњу артиљеријску школу у Београду. Запаженог ученика Министарство шаље у Париз ради усавршавања.

По повратку у земљу обављао је разне дужности, редовно је унапређиван у више чинове (до чина ђенерала). Јунаштвом и војном тактиком истакао се у Јаворском рату 1876. године. Био је главни интендант Врховне команде и начелник Министарства војске све до пензионисања 1888. године.

Имао је високу плату, потом и добру пензију; а супруга Софија мираз, тако да су створили велику уштеђевину и помагали подизање школа, цркава, болница, манастира... Њихови синови, Ђорђе и Иван, рано су умрли, а за успомену на њих подиже школу у Бресници 1900. године и цркву, недалеко од Школе, 1906. године. У цркви је сахрањен ђенерал 1908. године, ту је сахрањена и његова супруга, а у задужбину су пренети посмртни остаци његове деце.

Марко Катанић је пример великог хуманисте и патриоте, доброг родитеља, доличног војног старешине, постојаног и часног човека који служи за пример – како се воли отаџбина, како се поштује и не заборавља родни крај.

Део беседе ђенерала Марка Ђ. Катанића поводом отварања нове школе:
„...Пошто је овај дан, за мене, један од најзначајнијих дана у моме животу, то дозволите ми, да вам укратко објасним циљ и добре жеље, које сам имао, те да бих подизањем ове моје скромне задужбине користио грађанима ове општине на посе, а у неколико и нашој драгој отаџбини у опште. Драги моји земљаци! Пре две године долазио сам овде због виђења с мојом родбином и том приликом обишао сам вашу досадашњу основну школу, која је веома рђав утисак на мене учинила, видећи како је тескобна, ниска, слабо осветљена и у сваком погледу за учионицу младежи неугодна, нарочито са хигијенског гледишта, пошто сви ови недостатци, штетно и убитачно упливишу и на здравље дечије. И то ми је дало повода да чим сам у Београд дошао, написао сам писмо Господину Министру Просвете, У коме сам изнеђу осталог, као главни услов изнео: да се претходно та два села, Бечањ и Бресница, - за тамо означени број година, а ако се не варам 50 – групишу у једну политичку општину, па ћу им ја школу о моме трошку подићи.... Зато драги моји земљаци, обавештавајте вашу младеж и упућујте је, да буде: вредна, добра и патриотична кад порасте до грађана, а и ви сами, оставите се ваших партијских злостава и трвења. Ви можете као што сам већ неколико пута напоменуо, исповедати партијска и политичка начела како год хоћете, али за то не треба, да због тога живите у завади, да један другог мрзите и чините му зла, само за то, што један другачије мисли него други!? Оставите се, велим, тога варваризма, и тих дивљачких навика, па лепим и сложним радом и животом, дајте примера и вашој деци, да и она свој леп и користан живот продуже.

То су од прилике те моје жеље и моји савети, за које мало час вам напоменух, и мислим да не би било згорег да их се кад што сетите. Али да ме не би рђаво разумели, ја вам не говорим као власт, ни у име власти, но говорим вам као ваш земљак, као ваш пријатељ, а унеколико као добротвор, који вам увек добра жели.

Ви, г.г. учитељи, поклоните сву пажњу и старање, не само да децу научите читати и писати, него гледајте да им дате и домаћег васпитања, бар у онолико, у колико то нису у стању од њихових родитеља поцрпети, и тиме ћете заслужити онај општи народни благослов: „Бог да прости учитеље, па родитеље!“

А ви драга децо, ви будући грађани српски! Слушајте ваше родитеље и учитеље, владајте се добро и учите се прижељно. Вама треба да су увек пред очима ове речи једног одлиучног старог учитеља српског, који вели: „Знање је сила, знање је моћ; Учите се децо дан и нић!“

Са тим надама, драги моји земљаци, ја вам предајем, а у исто време и честитам нову школу. Ја најживље желим: да од младића, који у овој школи почетна знања оицрпе, са временом постају примерни свештеници, добри чиновници, храбри војници, приљежни и ревносни учитељи, одлични трговци, занатлије и пољопривредници, а у главном: да сви буду радни, добри и поштени грађани српски. Живели...“